4.3.3. Утврђивање мера јавне политике
Постављени циљеви се остварују спровођењем мера и активности. Када сте утврдили циљеве које намеравате постићи, потребно је да утврдите групу мера и активности које на најефикаснији, најекономичнији и најефективнији начин доприносе достизању постављених циљева. Закон о планском систему дефинише мере као скуп кључних и повезаних активности које се предузимају ради постизања општег или посебног циља, односно жељеног учинка јавне политике. Мере су, дакле, начин да се остваре постављени циљеви.
Мере јавних политика, према Закону о планском систему, могу бити:
- регулаторне, којима се успостављају стандарди и правила којима се уређују односи у друштву;
- подстицајне, у које спадају фискалне мере (субвенције, порези и друго) и друге
финансијске и нефинансијске мере; - информативно-едукативне (информационе и образовне кампање и друго);
- институционално-управљачко-организационе (формирање нових и укидање
постојећих институција, промена организационе структуре одређених субјеката,
промена броја и компетенција запослених и др.); - мере којима учесници у планском систему обезбеђују добра и пружају услуге,
укључујући и јавне инвестиције (капитални и инфраструктурни пројекти, инвестиције
и др.).
Потребно је имати на уму да се врста мера јавних политика одређује према циљевима који се желе остварити, а не према форми у којој се те мере доносе или спроводе. Наиме, у раду државне готово све се утврђује и спроводи на бази прописа, али то не значи да је мера по својој природи регулаторна. На пример мера која се односи на успостављање ефикасног система за подршку почетницима у пословању може да обухвати разнородне активности: регулаторне (доношење уредбе о критеријумима за пружање подршке); информационо-едукативне (спровођење информативне кампање ради подизања свести потенцијалних предузетника или организација обуке за почетнике у пословању о критеријумима за подршку и елементима образаца за подношење пријава за подстицаје); институционалне (успостављање регионалних центара за подршку предузетницима) итд.
Овако разнородне активности могу вас довести у забуну о врсти мере коју спроводите, међутим ако имате на уму природу мере – подстицање предузетништва – јасно је да ова мера припада групи подстицајних мера без обзира што је утврђена у форми прописа, односно другог акта.
Такође, једна мера у себи може садржати активности различите природе. Регулаторна мера, поред активности која се односи на измену, доношење новог или укидање постојећег прописа, најчешће захтева да се спроведу и информативне и едукативне активности, а у неким случајевима и институционалне. Подстицајне мере најчешће садрже и активности информационог карактера како би се апсорбовало више планираних подстицаја и постигли већи ефекти мере. Једна опција се може додатно рашчланити тако да се тиме што се промени обухват активности у оквиру одређене мере јавне политике формирају подопције. Поред тога, да би се остварила промена, потребно је, по правилу, применити више мера. На пример, формулисати само подстицајне и информативно-едукативне мере често неће бити довољно без институционално-управљачких мера.
Врсте и примере мера јавних политика можете погледати овде.
Свака опција, било да је то појединачна или група мера, мора бити процењена са становишта потребних ресурса за спровођење (људски, материјални, институционални, управљачки или финансијски ресурси), али и са становишта свих ефеката које могу имати. Опције се правилно идентификују одговором на питања из Прилога 4 Уредбе.
