4.4.2.3. Анализа ефективности трошкова  

Анализа ефективности трошкова (АЕТ) је метод за поређење трошкова различитих мера јавних политика којима се постиже (приближно) исти ниво ефеката. Овај алат препоручује се за корак 5. анализе ефеката јавних политика, у којем се пореде опције и препоручује најбоље решење. Више о анализи ефективности трошкова може се сазнати из Смерница о анализи ефективности трошкова, које је донела Европска комисија, као и Водича кроз анализу ефективности трошкова, који је донела Светска здравствена организација.1  

У пракси, анализа ефективности трошкова се најчешће врши када аутори не спроведу анализу трошкова и користи. Сврха ове анализе јесте да утврди најмање скупу опцију јавне политике. Анализа ефективности трошкова примењује се када је користи јавних политика тешко квантификовати и исказати у новчаним износима.  

У основи, нализа ефективности трошкова утврђује трошкове постизања специфичног физичког обима (нпр. избегнуте несреће, повећања производње, емисија штетних материја, број незапослених обухваћених програмом преквалификације итд.). За разлику од анализе трошкова и користи, анализа ефективности трошкова не захтева монетизацију трошкова, док се користи исказују у јединицама или процентима. Другим речима, користи у анализи ефективности трошкова изражавају се у физичким, а не новчаним величинама, док се трошкови у анализи ефективности трошкова, као и у анализи трошкова и користи, изражавају у новчаним јединицама. Анализа ефективности трошкова омогућава да се рангирају алтернативе према трошковима по јединици ефективности или јединица ефективности за одређени износ трошкова. Поред основне разлике између анализе ефективности трошкова и анализе трошкова и користи у начину изражавања користи, анализа ефективности трошкова подразумева да постоји истоветан или сличан доминантан ефекат који би настао применом алтернатива, док се процес дисконтовања односи само на трошковну страну алтернатива.  

Анализа ефективности трошкова не може да коригује грешке при идентификацији проблема и њен квалитет зависи од тога да ли се разматрају адекватне мере јавне политике. Та ограничења значе да је анализа ефективности трошкова пре свега допуна другим техникама и није пожељно користити је као самосталану анализу.  

Основна предност анализе ефективности трошкова огледа се у ситуацијама у којима је тешко новчано изразити користи које регулаторне алтернативе доносе. Анализа ефективности трошкова је корисна када кључно питање није да ли Влада треба нешто да регулише и колико кошта примена одређене алтернативе, већ која је од разматраних алтернатива за дату величину трошкова најбоља, односно која од алтернатива може да постигне одређене циљеве уз најниже трошкове. 

Анализа ефективности трошкова се примењује приликом анализе прописа у областима попут здравства, безбедности саобраћаја или образовања, где је лакше утврдити користи у физичким јединицама, односно тамо где постоји проблем приликом изражавања новчаних еквивалената ефеката, као што су смањење стопе смртности или бољи систем образовања.  

Анализа ефективности трошкова је метод који има предност у случајевима у којима тржиште или цене не одражавају у потпуности све трошкове и користи предлога прописа. Када је тржиште конкурентно и када се већина трошкова и користи одражава у тржишним ценама, финансијска оцена може дати адекватан одговор о друштвеној пожељности предлога.  

Најчешће се алтернативе рангирају на основу „трошкова по јединици ефективности” или на основу „јединице ефективности по новчаној јединици”, а ефективност трошкова изражава се као рацио просечног трошка и јединици ефективности 

РЕТ = Т/Е 

где РЕТ представља рацио ефективности трошкова, Т представља трошкове у новчаним јединицама, а Е представља ефективност, тј. користи изражене у физичким јединицама.  

Поред тог, најједноставнијег начина изражавања ефективности неког регулаторног предлога или опције јавне политике, доносиоци одлука могу бити заинтересовани за поређење постојећег регулаторног решења с новим регулаторним предлогом, односно да се стара јавна политика упореди са новом. Тада је могуће израчунати инкрементални рацио ефективности трошкова 

РИЕТ = (ТН - ТС)/(ЕН - ЕС) = ∆ трошкови - ∆ ефективност 

где је ТН трошак новог предлога, ТС трошак одржавања постојећег стања, ЕН ефективност новог предлога и ЕС постојећа ефективност. Што је тај рацио мањи, већа је ефективност трошкова.  

У даљем тексту се налази кратак пример анализе ефективности трошкова ради илустровања логике описаног метода:  

На пример, Опција 1. смањује број инфекција за 1.000 по цени од 5.000 динара, а Опција 2. смањује број инфекција на 800 по цени од 4.800 динара. Трошак једне јединице користи добија се на следећи начин:  

Опција 1.: 5.000 / 1.000 = 5,0  

Опција 2.: 4.800 / 800 = 6,0 

Ово указује да је Опција 1. јефтинија, јер је трошак по једној јединици користи нижи од трошка у случају Опције 2. Дакле Опција 1. је трошковно ефективнија и треба је препоручити.