4.5.2. Мултикритеријумска анализа

Мултикритеријумска анализа је метод који је најподеснији и који може применити сваки државни службеник да би упоредио препоручене опције и изабрао једну од њих. Овај метод омогућује да се опције оцене узимањем у обзир више различитих критеријума.  

Посебно је користан када је тешко квантификовати или монетизовати ефекте опција јавних политика. У таквим случајевима могуће је дати само квалитативну анализу потенцијалних користи и трошкова. То посебно важи када се доносе прописи у области заштите животне средине. У одређеним случајевима могуће је квантификовати потенцијалне користи (нпр. могуће је оценити број потрошача који ће остварити корист од регулаторне промене), али је веома тешко новчано изразити такву корист.  

Постоје многе варијације мултикритеријумске анализе са различитим скалама и критеријумима за оцену.1 Мултикритеријумска анализа рангира алтернативе на основу изабраних критеријума. Критеријуми морају бити такви да се према њима алтернативе могу или мерити или оценити. Сама мултикритеријумска анализа се уобичајено спроводи тако да се након што се утврде критеријуми, даје оцена за сваку од алтернатива по сваком од наведених критеријума. Пошто критеријуми могу имати различит значај, могуће их је пондерисати, тј. приписати им различит степен важности. Ако се примењују пондери, свака оцена се пондерише према значају који је дат сваком од критеријума како би се добила коначна оцена, а на основу које се могу једноставно рангирати разматране алтернативе. 

Квалитет мултикритеријумске анализе зависи од избора релевантних критеријума, од адекватности одређених пондера и, наравно, од самог начина на који се оцењује у којој мери нека алтернатива испуњава утврђене критеријуме.  

Изабрана листа критеријума треба:  

(1) да буде потпуна, тј. да обухвата све важне аспекте одлуке;  

(2) да не садржи неважне критеријуме;  

(3) да не обрачунава предности и недостатке двоструко тако што се формирају критеријуми који су веома слични или готово идентични.  

Један од основних изазова у примени ове методе јесте субјективност. Мултикритеријумска анализа у великој мери зависи од расуђивања лица која је спроводе и зато је важно поставити следећа питања: 

• Како су изабрани релевантни критеријуми?  
• Који им се ниво важности приписује?  
• Како се оцењује нека опција, односно у којој мери она испуњава одређене критеријуме? 

Ипак, предност мултикритеријумске анализе јесте то што она приказује експлицитне критеријуме, чиме се утиче на транспарентност процеса одлучивања и омогућава да се сагледају разлози доношења одређене одлуке, као и да се размене информације у погледу квалитета и значаја критеријума између заинтересованих страна и предлагача јавне политике или прописа. Другим речима, субјективна процена као недостатак мултикритеријумске анализе много је мањи проблем него неформално разматрање опција. 

Кораци у мултикритеријумској анализи 

Кораке приликом израде мултикритеријумске анализе начелно можемо поделити тако да обухватају следеће: 

1. Формирати листу критеријума и одабрати критеријуме и поткритеријуме на основу којих ће се разматрати опције; 
2. Груписати критеријуме тако да одражавају утврђене циљеве јавне политике или прописа – што је од велике помоћи посебно када критеријума има много (нпр. више од шест) или када се рангирају по значају. Ако се разматра јавна политика, једно од решења јесте да се критеријуми групишу према врсти утицаја, на пример економски и социјални критеријуми, критеријуми у односу на животну средину итд. 
3. Формирати матрицу перформанси; 
4. Оценити (бодовати) опције спрам сваког критеријума; 
5. Рангирати критеријуме по значају (пондерисање). 

Уобичајено је да се прво размотре и опишу последице одређене опције. Након тога се опције обично бодују у одређеном распону (нпр. од 0 до 10 или од -3 до +3), а може се користити и кардинална скала. Опције могу бити бодоване у апсолутном односу, тако да се свака опција бодује независно, или могу бити бодоване релативно, тако да најгора опција према одређеном критеријуму добије 0, а најбоља 10. Када се ефекти могу квантификовати (нпр. уштеде које би се оствариле применом разматраних опција), они се могу претворити у бодове (нпр. ако су уштеде за прву опцију милион, за другу три милиона и за трећу 10 милиона, однос бодова је 1, 3 и 10) или се могу на други начин прилагодити потребама анализе.  

Једно од најсложенијих питања у примени мултикритеријумске анализе јесте пондерисање, односно приписивање значаја одређеним критеријумима. Пондерисање није увек нужно, али је ипак у пракси често потребно како би се опције боље размотриле и смањио утицај субјективности у избору. Уобичајено се већи значај додељује критеријумима по којима се опције знатно разликују. Када су нпр. трошкови које опције узрокују приближно исти, већи значај ће се приписати неким другим критеријумима.  

Ко и како одређује пондере? Значај критеријумима махом приписују лица која добро познају разматране области, али критеријуми треба да буду постављени тако да одражавају опште и специфичне циљеве који се желе постићи.  

Коначно, потребно је размотрити да ли нека опција „доминира”, тј. да ли је по сваком критеријуму боља од осталих опција, односно да ли ни по једном критеријуму није слабије оцењена од било које друге опције. У пракси се то веома ретко догађа, а када се деси, потребно је проверити да ли су опције реалистично постављене, односно да нису производ искључиво формалног захтева да се размотри више опција. Такође, непоходно је размотрити прихватљивост одређене опције, да ли се њене лоше оцене према једном критеријуму могу надоместити високом оценом према другом критеријуму. Могуће је применити и анализу осетљивости. На пример, размотрити да ли изабрана опција и даље „побеђује” – и онда када се промени значај критеријума. 

Пример примене мултикритеријумске анализе 

Постоје различити начини примене мултикритеријумске анализе. Као илустрација се може користити једноставна мултикритеријумска анализа која пореди позитивне и негативне ефекте изражене у квалитативним, квантитативним или монетизованим величинама на примеру промене система регистрације и издавања пореског идентификационог броја, а која је коришћена приликом анализе ефеката опција.  

У наведеном примеру критеријуми су формулисани кроз питања на које је могуће дати више или мање детаљне одговоре. Након тога, зависно од релативног значаја који се придаје сваком од тих питања, могу се увести пондери како би се алтернативе рангирале. Да би се поједноставила анализа, претпоставиће се да сваки критеријум носи исту тежину. Опцији status quo дата је оцена 2, при чему оцена 1 означава погоршање постојећег стања, оцена 3 означава делимично побољшање, а оцена 4 знатно побољшање. Пошто се саберу оцене, на основу дате скале се могу упоредити различите алтернативе. Наравно, могуће је оцене базирати и на прецизнијим мерилима или формирати другачију скалу. 

Такође, када постоји већи број критеријума, корисно их је груписати тако да одражавају различите компоненте опције. У наведеном случају се користе две групе критеријума – функционални критеријуми и критеријуми спровођења. Сами критеријуми су добијени на основу претходно утврђених принципа реформе процеса регистрације и добијених коментара заинтересованих страна. Да ли су неки критеријуми испуњени могуће је анализирати на основу квантитативних показатеља (времена, трошкова, броја процедура), док се испуњеност других критеријума може анализирати искључиво са квалитативног аспекта. 

Табела: Пример мултикритеријумске анализе. 

На основу мултикритеријумске анализе може се закључити да Опција 2. има знатну предност у односу на остале. Наравно, могуће је замислити и ситуацију у којој су дате оцене нешто другачије. На пример, ако би прворангирана алтернатива била лоше оцењена по питању једног, али веома значајног критеријума (нпр. ризика по пореске приходе), могуће је да у таквим околностима та алтернатива није прихватљива. Другим речима, пондер који носи критеријум ризика по пореске приходе је у том случају изузетно велик.