5.4.3.2. Модел стандардног трошка

Модел стандардног трошка (Енгл. standard cost model) представља једноставан начин мерења административног оптерећења наметнутог прописима.

Модел стандардног трошка често представља део шире анализе трошкова и користи којим се разматра ефекат на трошкове усклађивања привредних субјеката са јавном политиком или чешће прописом.

Модел стандардног трошка разлаже прописане административне поступке и захтеве на поступке и неопходне активности које регулисани субјекти морају да обаве. Затим на основу података о времену потребном да се ти захтеви испуне, као и података о трошковима које они стварају мери административне трошкове, односно административно оптерећење.

Најједноставније модел стандардног трошка добија се као производ „цене“ и „количине“.

P x Q = (HxT+A+E) x NxF

Цена

P= HxT+(A+E)

H (време)

Време које је потребно компанијама (или људима из других организација које компанија ангажује) да спроведу тачно одређене административне активности прикупљања и достављања информација

T (тарифа)

Најчешће подразумева надокнаду (према сату или дану) коју предузеће исплаћује ангажованом особљу за обављање оних административних активности које се односе на прикупљање података и достављање захтеваних информација државним органима. Може се утврдити на основу анкете или на други начин. Тарифа треба да одговара карактеристикама запослених лица која у пракси спроводе разматране административне активности. Тарифа за идентификоване запослене требало би да буде одређена уз помоћ статистичких података, при чему треба обавезно узети у обзир и додатне трошкове. Поред тога могуће је обрачунати и друге трошкове настале приликом задовољавања административних обавеза (трошкови канцеларијског материјала, путни трошкови, итд.)

А (набавка посебне опреме и сл.)

Ова ставка се додаје само у случају када предузећа набављају одређену опрему како би могле да спроведу административне процедуре. На пример, набавка фискалне касе. Прелазак на кабловски интернет, како би предузеће могло брже и ефикасније да испуњава захтеве не би се обрачунавала, јер предузеће користи кабловски интернет и за друге пословне сврхе.

Е (екстерни трошкови)

Надокнада коју послодавац плаћа нпр. адвокату, књиговођи или другом лицу чије се услуге користе ради обављања административних процедура које морају бити спроведене како би предузећа могла да се прилагоде законодавству. У овом случају се трошкови не процењују, већ се користе стварно настали трошкови, и то нето  износи јер се не  узимају  у обзир порези и доприноси.

Количина

Q =NxF

N (број предузећа)

Број предузећа у оквиру таргетиране групе може бити одређен на основу: закона или подзаконских аката, регистра неког владиног тела (завода, агенције), релевантних извештаја или публикација.

F  (фреквентност тј. учесталост обавезе)

Учесталост прикупљања и достављања информација државним органима у току одређеног периода (најчешће у току једне године) одређује се на исте начине као и број таргетираних предузећа, на бази -     законске регулативе, регистара које састављају и којима руководе владина тела, или других расположивих извештаја или публикација.

 

Обрачун стандардног трошка се спроводи уз помоћ интерактивног Калкулатора.

Пример обрачуна административних трошкова и административног оптерећења

Обрачун се може приказати и једноставним примером. Претпоставимо да административни поступак захтева да се за добијање одређене дозволе доставе одређене информације и да је лицу запосленом у регулисаном субјекту потребно шест часова да обави пет корака и тако испуни административни захтев. Ти кораци могу бити различити – нпр. упознавање са захтевом, попуњавање формулара, прикупљање података, вршење плаћања. Ова листа активности је стандардизована и детаљнија упутства о одређивању активности дата су на сајту www.rsjp.gov.rs/kalkulator .

Ако је цена сата рада тог лица 500 динара и ако су додатни трошкови (превоз, телефон, трошак за формуларе итд.) 1.000 динара, трошак поступка је 4.000 динара. Цена сата рада добија се када се бруто плата за одговарајући посао подели са укупним бројем радних часова у месецу. Овај обрачун може да варира зависно од тога ко спроводи активности како би се задовољио захтев да се доставе информације.

Тиме је одређена за сада само цена поступка. Потребно је одредити и учесталост, односно годишњи број поступака. То значи да је потребно утврдити број регулисаних субјеката. Ако се тај захтев односи на 10.000 регулисаних субјеката годишње и ако регулисани субјекти то чине само једанпут годишње, укупан административни трошак је 40 милиона динара. Ако се поступак на различит начин примењује на различит тип субјеката, или ако субјекти на различит начин испуњавају захтеве, онда се обрачун врши за сваки од тих „типова” административног поступка.

Ради једноставности, претпоставимо да су сви субјекти слични, те да нема значајне разлике коју је потребно узети у обзир. У том случају укупни административни трошкови приватног сектора износе 4.000 динара х 10.000 поступака = 40 милиона динара. Међутим, могуће је да би део тих трошкова приватни сектор сносио и без формалног захтева. Ако се процени који део активности предузећа спроводе и без формално наметнутог захтева, онда је могуће разликовати административно оптерећење од административних трошкова. На пример, ако се процени да би предузећа трошила уместо шест само два сата, онда је разлика између административних трошкова и административног оптерећења 20 милиона динара.