5.4.3.3. Анализа ефективности трошкова

Анализа ефективности трошкова (АЕТ) је метод за поређење трошкова различитих регулаторних решења којима се постиже (приближно) исти ниво ефеката. Овај алат препоручује приликом поређења опције и избора најбољег решења. Више о анализи ефективности трошкова може се сазнати из Смерница о анализи ефективности трошкова, које је донела Европска комисија, као и Водича кроз анализу ефективности трошкова, који је донела Светска здравствена организација. Смернице можете преузети овде и овде.

У пракси, анализа ефективности трошкова се најчешће врши када се не ради детаљнија анализа трошкова и користи. Сврха ове анализе јесте да утврди најмање скупу опцију интервенције путем прописа. Анализа ефективности трошкова примењује се када је користи од доношења прописа тешко квантификовати и исказати у новчаним износима.

У основи, анализа ефективности трошкова утврђује трошкове постизања специфичног физичког обима (нпр. избегнуте несреће, повећања производње, емисија штетних материја, број незапослених обухваћених програмом преквалификације итд.). За разлику од анализе трошкова и користи, анализа ефективности трошкова не захтева монетизацију трошкова, док се користи исказују у јединицама или процентима.. Другим речима, користи у анализи ефективности трошкова изражавају се у физичким, а не новчаним величинама, док се трошкови у анализи ефективности трошкова, као и у анализи трошкова и користи, изражавају у новчаним јединицама.

Анализа ефективности трошкова омогућава да се рангирају алтернативе које пропис разматра према трошковима по јединици ефективности или јединица ефективности за одређени износ трошкова. Поред основне разлике између анализе ефективности трошкова и анализе трошкова и користи у начину изражавања користи, анализа ефективности трошкова подразумева да постоји истоветан или сличан доминантан ефекат који би настао применом алтернатива, док се процес дисконтовања односи само на трошковну страну алтернатива.

Анализа ефективности трошкова не може да коригује грешке при идентификацији проблема. То ограничење значе да је анализа ефективности трошкова пре свега допуна другим техникама и није пожељно користити је као самосталану анализу.

Анализа ефективности трошкова се примењује приликом анализе прописа у областима попут здравства, безбедности саобраћаја или образовања, где је лакше утврдити користи у физичким јединицама, односно тамо где постоји проблем приликом изражавања новчаних еквивалената ефеката, као што су смањење стопе смртности или бољи систем образовања.

Анализа ефективности трошкова је метод који има предност у случајевима у којима тржиште или цене не одражавају у потпуности све трошкове и користи предлога прописа. Када је тржиште конкурентно и када се већина трошкова и користи одражава у тржишним ценама, финансијска оцена може дати адекватан одговор о друштвеној пожељности предлога.

Најчешће се алтернативе рангирају на основу „трошкова по јединици ефективности” или на основу „јединице ефективности по новчаној јединици”, а ефективност трошкова изражава се као рацио просечног трошка и јединици ефективности

РЕТ = Т/Е

где РЕТ представља рацио ефективности трошкова, Т представља трошкове у новчаним јединицама, а Е представља ефективност, тј. користи изражене у физичким јединицама.

Поред тог, најједноставнијег начина изражавања ефективности неког регулаторног предлога или опције јавне политике, доносиоци одлука могу бити заинтересовани за поређење постојећег регулаторног решења с новим регулаторним предлогом, односно да се стара јавна политика упореди са новом. Тада је могуће израчунати инкрементални рацио ефективности трошкова

РИЕТ = (Т_Н - Т_С)/(Е_Н - Е_С) = ∆ трошкови - ∆ ефективност

где је Т_Н трошак новог предлога, Т_С трошак одржавања постојећег стања, Е_Н ефективност новог предлога и Е_С постојећа ефективност. Што је тај рацио мањи, већа је ефективност трошкова.