2.2. Политике засноване на чињеницама

Политика заснована на чињеницама (енгл. Evidence-based policies) користи податке за процес припреме јавних политика, односно планских докумената којима се она утврђује, и одлучивање о најбољој опцији за њено спровођење.  

Тај приступ подразумева и развој праксе прикупљања, обраде и интерпретације података, што захтева и специфичан скуп вештина које мора имати државни службеник да би могао обављати свој посао заснован на чињеницама. Фокус у развоју вештина више није само на правно-бирократским, већ и на управљачко-аналитичком скупу знања и вештина. 

Чињенице могу бити изнете у различитим облицима (подаци, студије, интерне анализе и др.), али обавезно морате имати: 

• Кључне податке у сектору, односно у области планирања која је део надлежности институције у којој радите;  

• Став јавности према проблему, какво решење јавност очекује и зашто; 
• Међународну праксу и решења у том сектору, односно области планирања који могу послужити као путоказ за решење или показати шта нас чека у будућности; 
• Претпоставке као основу будућег решења.  

Подаци се сматрају стратешким ресурсом за Владу. Побољшање капацитета и вештина за прикупљање и анализу података треба да резултира побољшањем капацитета за планирање и пружање јавних услуга које су одрживе на дуги рок и инклузивне у највећој могућој мери. 

Која је сврха прикупљања и анализе података? 

Прикупљање података је један од најважнијих елемената процеса анализе ефеката од чијег квалитета зависи и квалитет саме анализе и резултирајуће јавне политике.  

За висок квалитет и ефикасност анализе важно је: 

• Утврдити стандард квалитета података 
• Утврдити који су подаци потребни  
• Технике прикупљања података 
• Методе анализе података 
• Начин синтетизације кључних налаза 

Пошто је процес прикупљања, верификације и систематизације података и информација временски захтеван, препоручује се континуирано спровођење овог процеса.  

Многе податке самостално прикупља орган који је задужен за анализу ефеката, као и други органи јавне управе. У случају да се подаци прикупљају из екстерних извора, и даље је одговорност органа задуженог за анализу да провери квалитет, поузданост и тачност података који се користе у анализи.  

Кораци у процесу прикупљања података потребних за анализу ефеката подразумевају: 

1. да се прелиминарно утврди који су подаци потребни;  

2. да се подаци класификацију на расположиве и недостајуће;  

3. да се одреди начин на који ће се доћи до недостајућих података.  

У поступку идентификовања потребних података потребно је утврдити:  

• Изворе - Ко је задужен за прикупљање података и контролу њиховог квалитета и да ли већ постоји систем који омогућава увид и контролу процеса прикупљања података, као и оцену њиховог квалитета и поузданости? 
• Време потребно за њихово прикупљање и обраду - Да ли је потребно прикупити податке који претходно нису били анализирани? Колико често се прикупљају подаци? На који начин ће се користити прикупљени подаци? Да ли ће се користити самостално, „сирови” или су потребни за прерачунавање комплекснијих података?
• Фазу анализе и припреме, спровођења и праћења спровођења планских докумената и прописа у којој ће се они користити.  

Подаци се према извору начелно деле на: 

- Примарне податке – „сирове“ податке које у необрађеном облику прикупља директно обрађивач и на основу њих спроводи анализе. У ове податке спадају административни подаци које поседују органи јавне управе (на пример НБС, НСЗ, Батут, МУП...), подаци добијени директно у консултацијама са заинтересованим странама (на пример, кроз анкете, фокус групе, округле столове и сл.) или базе података Републичког завода за статистику. 

- Секундарне податке – податке и информације који су већ обрађени и који се могу наћи у литератури, извештајима, анализама. Могу се наћи, на пример у редовним истраживањима Републичког завода за статистику (пописи, статистика виталних догађаја, образовања, правосуђа...), у посебним истраживањима (истраживање о приходима и условима живота (SILC), истраживање вишеструких показатеља (MICS), истраживање о коришћењу времена (TUS), анкета о животном стандарду (LSMS)). 

Веома значајни извори података су мећународне базе података, као што су Еуростат, ММФ, ОЕБС и Светска банка. Поред њих у пракси се често користе и композитни показатељи који агрегирају мноштво података у јединствене информације и  кванититативно изражене показатеље. Такви показатељи омогућавају поређење с другим државама (benchmarking) и праћење напретка у постизању ефеката мера јавне политике у посматраној области (квалитет пословног окружења, конкурентност, животна средина, образовање, иновације...) 

Технике прикупљања података, између осталог, укључују: 

• Претраживањем административних података које поседују органи јавне управе 
• Претраживање литературе и доступних база података.  
• Консултације експерата за одређене области.  
• Консултације са циљним групама и заинтересованим странама.  

Службеници који спроводе анализу треба да воде рачуна о кредибилитету извора података, поузданости која се обезбеђује јасним методолошким основама за прикупљање и обраду података и објективности.