4.3.1. Кораци у идентификацији опција

Процес идентификације опција се може описати следећим корацима: 

1. Идентификовати релевантне опције – Све разматране опције јавне политике треба да буду релевантне, односно морају бити уско повезане како, с променом која се намерава остварити или узроцима проблема, тако и са утврђеним циљевима. 

Када се разматрају релевантне опције, неопходно је размотрити и опцију да се не предузимају додатне мере за промену постојећег стања – опцију status quo, која служи као базни сценарио с којим се пореде друге разматране опције (члан 21. Уредбе). Опција status quo је пожељна када су очекиване користи од примене мера јавне политике или увођења или измене прописа мање од очекиваних трошкова. Лица која спроводе анализу увек треба да преиспитају потребу за државном интервенцијом, што значи да имају обавезу да увек размотре опцију status quo.  

2. Утврдити изводљиве опције – У овом кораку потребно је одбацити опције које није могуће применити (због ограничених ресурса, правних ограничења или других разлога). Све опције јавне политике треба да буду реалне, односно изводљиве. Ипак, и када су ресурси мали, потребно је утврдити најмање две изводљиве опције, поред опције status quo (члан 23. Уредбе). То значи да лица која спроводе анализу не треба да утврде две опције од којих је једна „пожељна”, а друга неизводљива јер је тако решење унапред одређено. 
3. Формирати листу опција које ће се детаљније размотрити. Број опција јавне политике које ће се детаљније размотрити често зависи од сложености проблема. Такође, поједине опције је могуће и комбиновати, тако да се коначан број опција увећава. Када се прави листа опција, треба имати у виду начело пропорционалности тако да се лица која спроводе анализу усредсреде на значајне опције.