4.5.1 Како поредити опције?

Критеријуми за поређење опција могу имати различит значај, тј. могуће им је приписати различит степен важности – пондере. Важно је смањити субјективност када се критеријуми утврђују јер њихов избор делом зависи од расуђивања лица која врше избор. Ипак, субјективна оцена у погледу избора и приписивања нивоа значаја критеријумима много је мањи проблем него неформално разматрање опција. 

Опције се могу поредити коришћењем квантитативних или квалитативних критеријума. Квантитативни критеријуми могу бити изражени нпр. у једници времена, новцу, односно трошковима и др. Квалитативни критеријуми подразумевају да се описно оцене опције у односу на степен у којем испуњавају разматрани критеријум.  

Вероватно је најједноставнија метода за оцену опција мултикритеријумска анализа  која омогућава да се оцене опције тако што се узимају у обзир различити критеријуми, како квантитативни, тако и квалитативни, од којих сваки има своју тежину (пондер). Овај метод је посебно користан када је тешко квантификовати или монетизовати утицај опција јавних политика или решења у прописима.  

Наиме, за низ јавних политика и решења у прописима:  

• потенцијални ефекти су такви да их је веома тешко квантификовати (нпр. правна сигурност, људска права и сл.), већ је могуће спровести само неки вид квалитативне анализе;  
• могуће је квантификовати потенцијалне ефекте (нпр. број потрошача који ће остварити корист од регулаторне промене), али их је веома тешко новчано изразити (монетизовати); 
• количина информација и њихова сложеност су такви да их је при одлучивању тешко све конзистентно обрадити. 

Након што се формира листа критеријума, односно утврде критеријуми (и  поткритеријуми), разматрају се опције. Критеријуме треба груписати тако да одражавају циљеве које треба остварити јавном политиком, односно прописом, као и кључне ефекте опције која се разматра (економске, управљачке, друштвене итд.). Корисно је груписати критеријуме када их је више утврђено или када се рангирају по значају. 

Када се разматра опција, пожељно је да се формира матрица перформанси у коју се уносе оцене (бодови) или предности и недостаци спрам сваког критеријума. Неки критеријуми могу имати пресудан значај, па је стога додела пондера веома корисна. У табели (матрици перформанси) даје се приказ могућих критеријума када се пореде опције јавних политика. 

Табела: Матрица перформанси опција у односу на критеријуме. 

Поред наведених критеријума могу се, од случаја до случаја, укључити и други критеријуми, као што су транспарентност, праведност итд.  

Када се пореде опције, пожељно је (уколико је то могуће) користити и квантитативне технике (члан 31 Уредбе). Анализа трошкова и користи је подесна за поређење опција јавне политике које могу лако да се квантификују и монетизују. Ипак, све трошкове, а нарочито све користи за већину јавних политика није једноставно квантификовати и монетизовати. У таквим случајевима алтернативно решење је да се примени анализа ефективности трошкова, која се своди на монетизацију трошкова, док се користи пореде само као квантитативне вредности, као што су јединице и проценти. На пример, у политици која се односи на тржиште рада, трошак повећања накнада за незапосленост може се релативно лако монетизовати, док се користи могу изразити и поредити као пад броја незапослених, стопе незапослености или стопе раста незапослености.  

Као што је већ напоменуто, коначна одлука у погледу избора најбоље опције је на предлагачима јавних политика или прописа, односно на учесницима у планском систему.  

Мотиви и изводљивост опција 

Када се разматрају опције, треба узети у обзир мотиве регулисаних субјеката и регулаторних тела. Државна интервенција и регулација утичу пре свега на подстицање регулисаних субјеката да поштују правила, односно на подстицање регулаторних тела да правила спроводе. Кључно је да се разумеју мотиви, односно реакције на алтернативна решења. На пример, у случају социјалног становања могуће је поставити питање да ли локалне самоуправе имају подстицај да на својој територији имају објекте социјалног становања. Могуће је формулисати низ питања која могу помоћи у добијању одговора о томе у којој мери је неко решење изводљиво: 

• Да ли субјекти регулације перципирају постојање проблема и како виде своју улогу у томе? 
• Да ли субјекти регулације разумеју циљ регулаторног тела и да ли сматрају да би се остварио циљ ако би променили своје понашање? 
• Да ли субјекти регулације (у условима постојећих ресурса и расположиве технологије) могу да се понашају на очекиван начин? 
• Какве су спољне околности (стање у привреди, незапосленост, конкуренција? 

• Како субјекти регулације перципирају казне и колика је вероватноћа да ће казне бити изрицане? 
• Да ли се понашање које доводи до проблема сматра уобичајеним?